Жарко Видовић: Косовски Завет могућ само као Поезија којом се човек уздиже у Царство Небеско

У Косовском Завету јавља се дилема: или Царство Небеско, или царство земаљско! Ко се опредељује за царство земаљско, за свет као простор човековог идентитета и самопотврђивања – тај се опредељује и за „земаљску мудрост“, а она је исто што и философија. Или обратно: философија је пука „земаљска мудрост“. Она је световна, о свету, о земаљском царству, о времену.

Хегел говори о „рационалном“ које је „истоветно са реалношћу“ света времена. Та истоветност је философија или „земаљска мудрост“. Тако је опредељење за философију исто што и напуштање Косовског Завета: врхунцем или највишим достигнућем човековим се од времена просветитељства (посебно од Доситеја) у српској култури сматра управо та „земаљска мудрост“ која духовно поистовећује са рационалним (са мишљењем), а рационално са реалним, са светом времена (пролазности, смрти). Тако човек има да себе „доврши“ и „превазиђе“ у томе свету времена, у свету који је тиранин, чак, и тиранину, „а камоли души благородној“.

Његош, наравно, неће рећи да је то човеково самопревазилажење у свету могуће, јер док је света и док је у свету, човек је несрећан, „метафизички“ несрећан (чак и онда кад у својој бесловесности своју несрећу не примећује); свет је такав да у њему, у земаљском царству, ратују дуси против небеса (против Небеског Царства)…

Т’јело стење под силом душевном,
колеба се душа у тијелу…
………………..
Нико срећан, а нико довољан,
(нико довршен, задовољен, пун…)
нико миран, а нико спокојан;
све се човјек брука са човјеком:
гледа мајмун себе у зрцало!

Јер, гледајући себе и своје место у свету, световни човек не може, као ни мајмун, да се уздигне изнад света.

У земаљском царству нема оне човекове „прве славе“, првобитне славе које се он сећа кад се сећа Царства Небеског (ЛМ-П, 11). Напротив, човек се ту, у земаљском царству, само брука, јер не може своју Лучу (себе, у званију личности) да види у свету, него само у Небу. Тражећи себе и своју суштину ту, у земаљском царству, наћи ће не човека него само мајмуна! јер човек, његов корен, његова суштина, његова Луча – небески су, те само у Небеском Царству може човек да нађе зрцало (огледало) у којем ће видети и себе и своју славу!

Ко се опредељује за Небеско Царство – то јест остаје, упркос Просветитељству, веран Косовском Завету – он за сведока позива Поезију: само „њом се сјећа шта је изгубио“ (ЛМ, I, 36), па се тако сећа и своје „прве славе“ (ЛМ-П, 11); само њоме може бити сличан Богу (бити „икона Христова“ или христолик), јер суштина Бога је Поезија (радост стварања из Љубави), па тако и Његош слави Бога као Поету (ЛМ-П, 171–180):

Шта је скупа ово свеколико
До Општега Оца поезија?
(ЛМ-П, 175–176)

Косовски Завет, према томе, није могућ као верност философији, „земаљској мудрости“, него само као Поезија, којом се човек уздиже (као Његош у Лучи Микрокозма) у Царство Небеско, до истоветности човека са божанственим. Та истоветност није, као у Аристотела, у моћи мишљења, него (по Платону) у моћи поетског осећања.

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА /стр. 103-106/ (у ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ, Лого Алтере, Београд, 2013)

Наслов и опрема: Стање ствари

извор: https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10223305556810989&set=a.1918221079035&type=3

извор 2: https://stanjestvari.com/2020/06/27/zarko-vidovic-kosovski-zavet-moguc-samo-kao-poezija/

Њузлетер претплата

Унесите своју адресу е-поште да бисте се претплатили на наш билтен

Оставите коментар