Шта је археологија?

Археологија је једна од наука која проучава људску прошлост. Наравно, постоје и друге науке које изучавају прошлост-историја, историја уметности и др. Међутим, археологија проучава прошлост на основу остатака материјалне културе, што нам помаже да идемо далеко у прошлост где писани историјски извори не досежу.

Циљ археологије јесте да утврди зашто и како се мењало понашање људи током времена. Археолози траже обрасце у еволуцији значајних културних догађаја, као што је појава земљорадње, подизање градова, колапс великих цивилизација, траже трагове зашто је до ових догађаја уопште дошло. На крају, они истражују начине да боље предвиде како ће се културе мењати, укључујући и ову нашу и како се боље припремити за будућност.

Археологија није ни само проучавање ових широких проблема, али уједно и пружа историју и наслеђе многим културама. Ништа не би било познато о развоју праисторијских заједница да није археологије. Уз то, археологија осликава слику свакодневног живота групе обичних људи, робова, рудара, као и многих других који су слабо документовани од стране историчара.

Постоји нека најопштија подела археологије на праисторијску и на историјску археологију. Праисторијска археологија обухвата временски период од најстаријих регистрованих остатака човека па до појаве писма, а историјска од појаве писма па надаље. Међутим, немогуће је подвући јасну границу, јер зависи од географске области, где су постојала друштва код којих је постојало писмо (клинасто писмо, хијероглифско писмо, Линеарно А и Б), док код неких „примитивнијх“ то није случај, а припадају истом временском периоду. Ако се вратимо на антропологију и етнологију, које изучавају сличне аспекте као и археологија, они су у бољој позицији јер се баве „живим“ заједницама, док археолозима остају само делови, фрагменти прошлости, остаци материјалне културе, који служе да би се спојила слагалица и тако направила прича.

Историјат и први истраживачи

Први почеци „модерних“ археолошких ископавања се могу везати за Пита Риверса у XИX веку и касније за Мортимера Вилера у XX веку. Најпознатија археолошка ископавања и велико откриће управо долази од Хајнриха Шлимана, који је у XИX веку открио Троју. Проблем тадашњих ископавања била је непажња, јер је, у овом случају, Шлиманово истраживање било усмерено на сакупљање артефакта, а не на њихов контекст. У археологији је јако битан контекст у којем се нашао неки артефакт. Он нам може открити пуно тога. Зато није ни чудо што археолошка ископавања трају дуго и споро.

У Србији археологија почиње да се изучава са Михаилом Валтровићем у XИX веку, који је био први председник Српског археолошког друштва и „чувар“ Народног музеја у Београду. Међу познатијим археолозима, истиче се Милоје Васић због открића, пре свега, неолитске Винче (1908. године) и Драгослав Срејовић који је истраживао Лепенски Вир (1965. године).

Теренска археологија-археолошки процес

Оно што је битно истаћи је да археолози не траже насумично археолошке локалитете. Већ је то процес који се састоји из више сегмената. Први корак пре ископавања неког терена јесте његово рекогносцирање. То обухвата обилазак терена, разна бележења, сликања, прикупљање података. Информације које их ту доводе да истраже локалитет, углавном потичу од старих мапа, приче мештана, сателитских фотографија или георадара који се користе како би се уочиле неправилности у земљишту или на земљишту и сл.

Следећа фаза јесте ископавања локалитета, када се постави квадратна мрежа, одреди се колика површина ће се ископавати и колико ићи у дубину и сл. Оно што археолози прате приликом ископавања јесу слојеви-стратум, или стратиграфија (вертикална или хоризонтална). Која заправо представља неку врсту временске капсуле која нам омогућава да читамо те археолошке слојеве. Јер, уско речено, сваки слој представља неки период, неку годину током којег је постојала људска активност.

Након тога иде сакупљање и чишћење материјала, његово бележење, документовање, лабораторијске анализе, конзервација материјала и сл. Претпоследња фаза јесте интерпретација налаза, археолошког локалитета, односно, стварање приче. Док последње фаза се односи на целокупни досадашњи рад у циљу публиковања налаза и приближавања широј публици шта је ту пронађено, зашто је то нама битно, шта смо сазнали, како то сачувати и сл.

Примена природних наука у археологији

Археологија, као и друге друштвене науке, тежи мултидицлиплинарности, односно, ослања се на историјске изворе или користи природне науке у својим истраживањима. Те промене су видно почеле да се истичу 80-тих година XX века. Велики удео у датовању археолошких налазишта и материјалних остатака има развој Ц14 анализе. Метода датовања радиоактивним угљеником (Ц14) је „откривена“ односно, развијена после ИИ светског рата, и археолози су одмах њу прихватили и применили у своја истраживања. Лоша страна ове методе је што може да датује предмете до 50 000 година старости. Наравно, постоје и друге хемијске методе које омогућавају да се нешто датује што је старо и по неколико милиона година.

Последњих година велики удео има и молекуларна биологија у археологији. Нарочито за боље разумевање еволуције, јер стално се откривају нове врсте, па је анализа днк неопходна, потом за проверу степена сродности историјски битних личности, приликом праћења развоја болести и сл.

Неки од примера:

  • Најновија студија потврдила је сахрану монозиготних близанаца од пре 30,000 година
  • Смрт деспота Стефана Лазаревића
  • Анализе показале колико трудноћа су жене имале у праисторији?

Експериментална археологија

Једна од грана археологије јесте и експериментална која тежи да реконструише догађаје, предмете из прошлости.

Подводна археологија

Такође, подводна археологија последњих неколико деценија се доста развила. Бар у другим земљама, јер за наше стандарде је она прескупа, немамо море или стручњаке. Принцип ископавања је исти као и на површини, користе се исти алати, или чак сложенији и бољи који су прилагођени условима средине.
Међутим, пре неколико година су обављена и подводна истраживања у Србији на Дунаву у потрази за остацима Трајановог моста. Такође, у рекама су проналажени антички моноксили, кости праисторијких животиња (мамута, бизона) и сл.

​Археологија није само битна јер је помогла отварању музеја и писању историјских књига, већ помаже да разумемо ко смо и одакле смо дошли. Без ових информација не би постојало унапређено друштво у којем данас живимо. Ово је само делић онога што је чини једном од најважнијих и најпотребнијих наука, иако је друштво запоставља и злоупотребљава као науку.

Извор: http://sveoarheologiji.com/sta-je-arheologija/

Њузлетер претплата

Унесите своју адресу е-поште да бисте се претплатили на наш билтен

Оставите коментар