,,Опсада цркве Светог Спаса” – Горан Петровић

Могло би се десити да пожелимо да нам се у рукама нађе књига домаћег писца која ће садржати делове наше стварности (давно прошле, садашње и будуће) и удаљена места, док ће стилски такође повезивати оно давнопрошло (до усмене књижевности) са класичном светском књижевношћу. Каква би то књига била кад бисмо у њој читали легенде и митолошке садржаје (везане углавном за наш простор), историју (коју не знамо и у томе лежи велика замка наше рањивости), бајке (не оне из Дизнијевих цртаћа него оне које су причале наше старице), обичаје и ритуале, Свето писмо и апокрифе, манастирски живот (са пратећим речником који нам је чудан и егзотичан), природу са називима птица и биљака поред којих пролазимо и о којима тако мало знамо? Кад би се томе придодала ерудиција и велико знање неопходно да се таква замисао изведе, кад би се ту нашли мотиви који нас повремено асоцирају на дела као што су „Мајстор и Маргарита“, „Сто година самоће“, „Хазарски речник“, „Господар прстенова“ (да, признајем, то су врло различите књиге, а асоцијације које ме воде ка њима нису директне већ суптилне) – добили бисмо занимљиву, вредну и изузетно значајну књигу за српску културу, књигу „Опсада цркве Светог Спаса“, која се не задржава на далекој прошлости него прескаче из једног у друго раздобље и доводи нас и до наших дана. Запањује чињеница да се ради о домаћем савременом писцу, писцу који је присутан (а опет толико ненаметљив у културном простору). Нарочито је несхватљиво то што се о њему и његовим књигама тако мало говори (још једна потврда чињенице да је у ово време „лажних прозора“ реклама битнија од садржаја). Тако познајемо књиге (или бар слушамо о њима) које покушавају да уједине историју, митологију и предање, али које – због недовољне ерудиције, маште и поетског потенцијала аутора – остају на површини и не доводе до катарзе, никога ништа неће научити, неће сачувати лепе и потентне речи нашег језика од заборава… Једино што могу је да забаве читаоца који у књижевности тражи забаву. (Забаве, наравно, мора бити и у најозбиљнијој књизи, али та забава не сме бити плитка.) „Опсада цркве Светог Спаса“ писана је бајковито, али обилује и историјом, поезијом, открива нам као своју позадину велико истраживање и способност аутора да нам дрво (могло би се замислити једно „породично стабло“ нашег народа) прикаже од корења до најновијих зелених пролећних листића. Желимо да верујемо да то дрво још увек може да рађа нове изданке.


У радњу упловљавамо на Ускрс, негде пред крај XИИИ века, у тренутку кад се у Жичи одржава литургија. У наредним поглављима сазнајемо ко је изградио Жичу, и зашто су неки прозори донети из Никеје. Ти специјални прозори (донео их је Свети Сава, онда кад се враћао с пута окићен бројним даровима и новоиздејствованом самосталношћу српске цркве) – показују: један прошлост, један будућност, један садашњост на даљину, и последњи – садашњост на близину, сада и овде. Баш тако је конципирана и књига, у њој се са новим поглављима стално отвара неки нови видик. Прозори које је Сава уградио у своју келију отварају се одређеним редом и игуман Григорије кроз њих посматра оно што се може видети. Тако и угледа нападаче: Бугаре и Кумане, који су кренули да опседну манастир. Време је владавине краља Милутина.


Који је разлог што кнез видински Шишман напада баш Жичу? Можемо мислити да му и не треба неки посебан разлог – нападачи често нападају само ради освајања, газећи све пред собом, покоравајући мирољубиво домаће становништво, пљачкајући, ширећи територије својих држава. Ипак, касније сазнајемо да кнез Шишман има и један конкретан разлог – он тражи перо које у својој бради чува игуман Григорије, јер је и ту драгоценост Свети Сава донео у манастир. То је перо анђела. Постојао је неки огртач од перја који је могао донети свезнање и бесмртност ономе ко га има – али ниједан владар не успева да га састави након опсаде Цариграда коју су извршили крсташи, подстакнути млетачким дуждом Енриком Дандолом, старим и слепим, злим и похлепним, који покушава да се домогне тог плашта. Наравно, није први пут да се уништавају градови и царства због похлепе владара, да удари брат на брата, или хришћанин на хришћанина, а не само странац на странца или припадника друге вере. Много страница у књизи посвећено је том крсташком походу и паду Константинопоља под најездом „витезова“ крсташа почетком XИИИ века. Злима наравно успева да освоје оно што су замислили: Дандолу Константинопољ, а Шишману Жичу, али то и није ишло тако лако како су се освајачи надали. Жича се, наиме, вазнела изнад земље, довољно високо да је не могу дохватити непријатељске стреле. Тако вазнесена одолевала је четрдесет дана. Само, зло је лукаво и окупља око себе гомилу грамзивих помагача. Један од таквих ликова (налик на Воланда из књиге „Мајстор и Маргарита“ – прерушен у трговца „оловом, рујевином и перинама, а највише временом“ – налази се унутар самог манастира који покушава да се брани. Он наноси значајну штету ионако нератнички одгојеним манастирским становницима и људима затеченим на литургији. Други зликовци налазе се у служби Шишмана – један од њих направиће механичку птицу која ће уништити стабљику којом се манастир држи… Механичке птице у једном другом веку својим ће бомбама убити још једног значајног лика у књизи – Богдана – познаваоца и љубитеља птица.

Птице су изузетно важне у књизи, оне могу да донесу и добро и зло. Сваки човек гаји (не знајући) своје птице, своју гугутку и гаврана, своје кукавице или кљукане гуске, и оне потом одлучују о његовој души. (Таква бајковита „теологија“ више подсећа на народне приче него на хришћанске списе, иако је несумњиво да аутор познаје и православну веру и манастирски живот.) У књизи су једнако важни и снови – њима се може путовати, може се неко заволети у сновима, може се и затруднети, носити дете у трбуху трипут дуже него што би на јави, а може се пропутовати и кроз векове па родити дете у неком другом време-простору. („Са јаловом јавом живот је и могућ, али од празних снова постојање је сво штуро.“)

Књишки мољац – Горан Петровић


То је само део радње, она обухвата и млетачке принцезе и византијске царице, зографе, мраморнике, дијаке, презвитере, ђаконе, стрелце, оклопнике, коњанике, стегоноше, оружаре, механике, доушнике, саветнике, водоноше, куваре, поткиваче, видаре и зловидаре, сплеткаре и тумаче, наложнице, евнухе, пажеве и писаре…али исто тако у савременом свету професоре и асистенте, као и обичан свет изложен опасној пошасти лажних прозора… Оно што је мени најзначајније (иако све остало није мање важно) су речи које проналазим на страницама ове књиге. Није тајна да и сама покушавам да вратим у савремену стварност велики број старих речи које све више нестају из нашег језика. Тешко их је вратити јер оне немају више никакву примену или им је пронађена замена која се одомаћила. Неки теоретичари говоре и о зомби-појмовима. Говорити о „крепости“ или „гордости“ се може, мада ће мало ко заподенути разговор о томе, и даће тим изразима вероватно друго значење него што су имали у време кад су најчешће коришћени. Тако је и са многим другим речима нашег дивног, пребогатог језика. Горан Петровић не крије да жали за тим језиком, иако то нигде експлицитно не изговара. Ипак, један од манастирских отаца у тренуцима опсаде позива своје пчеле да посакривају и заштите српске речи – тако ће, и ако манастир падне (а свима је јасно да ће пасти) – речи остати сачуване, да буду онај темељ на коме се очувава то чудно народно дрво. Он је пронашао (за разлику од мене) одговарајућу форму да употреби многе од тих речи а да оне не искачу из контекста. Књигу сам узела из библиотеке, али сад знам да ћу је купити и повремено поново читати због тих речи, због бајковитих и поетских формулација које данима преписујем у свеске и на тај начин храним и своју вечиту глад за поезијом која не пресушује док читам прозу. Задивљује чињеница да се друге књиге истог ауторе не баве овим историјским периодом и да се не понавља из књиге у књигу. Колико је тешко пишући о неком периоду употребити бар део израза који одишу старином зна сваки писац који је то покушао – чак се ни велики Умберто Еко није усудио да у „Имену руже“ користи архаични језик, него је на друге начине дочарао атмосферу старине.

Још једном – Горан Петровић је успео својом књигом да повеже неколико ствари које волим у књижевности: поетичност, бајковитост/фантастику, обиље лепих/архаичних/необичних речи које су и саме за себе бисери, а поготово унутар текста који обогаћују, затим митолошко и историјско ткиво које буди радозналост и жељу за истраживањем прошлости, и ненаметљиво поентирање које наш данашњи свет приказује кроз један од прозора још увек неискривљених. Иако препуне фантазије, књиге су још увек прозори са бољим видицима, и гледају не све четири стране као и прозори у Савиној келији манастира Жича.

Књига је добила награде: Књижевна стипендија Фонда Борислава Пекића, награде “Меша Селимовић” и “Рачанска повеља” и објављена је у преко двадесет издања.

аутор: Јадранка Миленковић

извор: https://pulse.rs/opsada-crkve-svetog-spasa-goran-petrovic/

Њузлетер претплата

Унесите своју адресу е-поште да бисте се претплатили на наш билтен

Оставите коментар