Избор из поезије – септембар ’21

ЗОРИЦА НЕНЕЗИЋ:

1.Покајање

Виђам их редовно у првим редовим,
испред олтара цркве,
погледом упртим ка Пантократору,
мислима гребу путањом

животног трагања.
Њихове ме очи чине глувом и слепом,
а речи ме тада не теше.
Непостојање нема име.
Проветравам беличасти зрак,
на длан послат,
свевишње молитве и
откуцаје свога срца.
Продиру ми у жиле, у вене и боре се,
боре, тама и светло, ноћ и дан.
Гола, баш на месту где треба,
радујем се времену и ћутим.
Ако је за утеху, није болело.
Није стигло да заболи.
За Тебе, огласићу се вавјек!

2.ГЛАДНА САМ

Гладна сам…
раздаљина небеских
сјаја звезда водиља
тиховања без
апологета праведника
праисконског босоногог плесања.

Гладна…
писања по
пергаментним листовима
непотрошених славолука речи
имена једног
однегованог са чашћу
мушког витешког ратника.

Гладна…
дана у огледалу истине
снова који ме
не могу пробудити
мистерији стварања облика
што из несвесно у свесно
жељу претачу.

Гладна
света где
све јесте и све није
сумња у тачку
спајања додира
неба и земље
свега лепог у епифанији
савршеног круга у недрима.

И све бих то на
тас жеља ставила
мудрост из магичних
шкриња заувек отварала
само да изнова и изнова
гладна у том ходочашћу
сопственог лавиринта о(п)станем.

3.Три руке

Три руке
у сазвежђу жеља урезане.
Једна однета вихорима тајновитим,
друга вилењаку хрлила жељна.
Трећа кристал је
бели алабастер,
у сусрету са небом и змијама.

А она испружена невидна
причест би и нафору
за опрост и сусрет
можда…
некоме…
да да.

Њузлетер претплата

Унесите своју адресу е-поште да бисте се претплатили на наш билтен

Оставите коментар