Избор из поезије – јул ’21

Иван В. Лалић:

1.Молитва

Љубави, нека буде воља твоја
На овом небу, страшно несигурном,
К’о и на земљи. Сад је доба боја
И јужног ветра у листању журном.

Ноћи су плаве, мекане к’о воће
И пуне звезда к’о плитки бунари.
Нека се људи љубе како хоће
У привременом кругу малих ствари.

Љубави, нека буде воља твоја
У градовима што су непокретни
И неће моћи да беже из строја,

И испод лишћа што још нема ране,
И међу људима што живе сретни
Јер верују у старе лукобране.

2.О размерама

Огроман је напор потребан:
Хиљаде горосеча да тврде кедрове секу
И смреке, хиљаде каменара белих трепавица
Да распоре планину, извуку тесанике
Из хладног хаоса, зидови да израсту
У геометрију, довољно пространу
Да прими један ветар,
и бронза да се лије
У стубове, у оглавља са љиљанима
Од четири лакта, лавове и палме
И херувиме –
треба саградити храм,
Осветлити га изнутра, као реч,
Да остане један зид, непорецив,
Пред којим можеш да клекнеш
И плачеш праведно.

3.МОРЕ

/Јеремија 31,3/

То исцурело је уље из машине
Првога покретача; још се хлади,
Еон по еон, још изнутра ради
По такту прапочетка; из модрине
Куља врв ларви видљивога света
И све што садржано је у слутњи
Његовог озверења, колоплета
Молекула и ватре: море тутњи.

Ту целост што на збир несводива је
Ти разлажем на призоре у духу,
Неувежбаном да свари, да схвати
Ограничени бескрај; море траје
У одломцима, у блеску, тишини
Паслике звучне слеђене у слуху
После олује; и не можеш знати
Ни право, тајно име тој модрини,
Па кажеш: море, а мислиш на свашта,
На летњи дан, на бродовље, на луке –
Поступком уходаним, којим машта
Претвара слутњу у слике и звуке,
Вечност би хтео да се саобрази
Потреби да је изричеш, и тако

Храниш и пламен где сагори свако
Смртан, увек у истој парафрази
Заборављеног изворника. Море,
Море на сунцу и у ноћној мори
Неког Колумба насуканог, или
Вода што кротко покори се сили
Кад затворе се уставе небеса,
Море послушник моћи што га створи,
Море од крви и море од меса
Празвери која храни метафоре –
Клепсидра што се стално преокреће
Да један бездан не остане празан,
Море се поти у својој лепоти
Којој је само ужас саобразан;

Растварач звезда и растварач плоти,
Језик анђела издробљен у цвеће
И прокључали катран, караказан,
Богу на служби за страшно умеће.
Шта урониш у море, лакше бива
За истиснуту количину бола,
По Архимеду; присилно крштење
Утопљенику гране плућа скрши,
А благослов је тог преображења
Природа воље што насиље врши,
Јер све је живо само парабола
Несавршенства, што милост је жива.
Не куни море. Не куни ни празнину
Што сакрива се у неизреченом.
Све се на једну чисту сведе црту

Обзора, када слегне се бонаца
И море расте ко нокти мртваца,
У непокрету; све се на тишину
Насушну сведе, у ођеку њеном
На шаптање у Гетсиманском врту.
И можда је зарибала машина
Првога покретача, после чина
Стварања сврхе која правда Творца;
И свет се не исцрпљује у слутњи
Испомераног свог преображења –
Но верност слутњи верност је поморца
Који до краја има поверења
У море.
Слушај море: море тутњи.

Оставите коментар