Хришћани и страдање

Ако Црква каже да ће све, на крају, бити добро онима који су верни Христу, то не значи да ће их Бог ставити у стаклену теглу и заштити од свих овосветских стихија. Хришћани баш због верности Истини често очекују више страдања, но лагодног живота – у овом свету. То не значи да треба одустати од Христа, нити да овде нећемо искусити радост. Искусићемо је више но они који за Христа не знају. Јер видимо смисао и утеху, чак и кроз страдања. Јер знамо ко смо и за шта се боримо, знамо да пуноћа радости и љубави долази у Царству небеском, иако га и сада и овде осетимо и кушамо, мада не у својој пуноћи. Али све што чинимо, не чинимо због неке награде, већ јер се крећемо ка Оном Ког волимо и онима које волимо.

Уопште немам став да ће овде хришћанима све бити потаман јер их Бог воли, нити то хришћанство говори. Истина је да Бог теши и помаже и сада и овде, али рајски живот овде није и не може бити могућ. Живот без проблема и борбе, овде? Тога нема. Што је силнија вера, силнија су искушења, силнија је и борба. Што је већа прiврженост истини и правди, више ће нас вређати лаж и неправда, и борићемо се, колико је до нас, да то променимо. Што је већа љубав, већа је жеља да се нешто учини, да се помогне, да мењамо себе на боље, да правимо променe у друштву, заједници. Просто је тако. И то је лепо. Јер Бог редовно шаље утехе и нове снаге онима који су истрајни у борби. Шаље благодат на благодат, али и ми се сусрећемо са увек новим борбама и искушењима. Не верујемо у Бога само зато што очекујемо од Њега сада и овде свако добро. Верујемо у Њега јер Га волимо, таман нам ништа више не дао – јер већ нам је дао свако добро. Волимо и деламо, а са искушењима се некако успут боримо, прихватамо их као саставни део путовања. Знамо да је далеко гора судбина затворити се у свој себичлук, заборавити и на друге људе и на Бога, мислећи да ће тиме и борба бити мање болна и страшна. Но боља је и најстрашнија борба због племенитих циљева, но кукавичко склањање јер се плашимо сваког ризика.

Љубав иде на љубав, и утеха на оног који теши, а ко је хладан и шкрто чува свој труд и живот, изгубиће и то мало што му је даривано. То је оно Христово „Ко има даће му се; ко нема, одузеће му се и оно што мисли да има.“ (Лк. 8, 18) Што каже владика Николај: „Ко реч Божију одбаци или злоупотреби, од њега се она узима и додаје на претек ономе ко њу већ има, и ко се радује да је још више и више има.“

На крају ће, ипак, све бити добро онима који прате Добро. Макар претрпели страдања и искушења. Ово обећање о победи Добра нам је посведочено Христовим Васкрсењем. Али не заборављајмо никад да је Он Сам, Син Божји, најстрашније пострадао. А ми се називамо Његовим ученицима. Не постоји удобан крст. Просто је нормално да нас нешто стално боли и „жуља“, да нас нападају или не воле. Што Он рече „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас.“ (Јн. 15, 18) Али исто тако знамо да је рекао да ће бити уз нас у све дане до свршетка света. Нисам бројао, али негде нађох податак да се „Не бој се“ понавља 365 пута у Библији, као неки свакодневни подсетник да немамо разлога за страх.

Изабрали смо тесан пут и уска врата (Мт. 7, 13), али знамо да тај пут води у живот. Знамо да је и Сам Пут – Живот и Истина, а то је Христос.

Биће све добро.

Аутор текста: Марко Радаковић

извор: http://avdenagom.blogspot.com/2021/06/blog-post_65.html

Њузлетер претплата

Унесите своју адресу е-поште да бисте се претплатили на наш билтен

Оставите коментар