Цртице о љубави

Љубав је време у коме је разлучено пролазно и вечно, у коме грех нема моћ да нас обори, а опроста је толико да се оваплоти у сузу што продире до сваке суше и васкрсава је, она је огањ који не престаје да гори, чак и када наша душа цела загази у мрак, она је ту да потврди да је смрт пролазна, а да трпња одолева свему: тек биће које у себи изгради трпњу лишено је своје воље и слободно је да се препусти сведржећој Речи и да је на делу посведочи, да је проживи целим својим бићем, јер само сведочењем наше Личности живот можемо осетити као благодетни мирис што нас одваја од земље и приближава нас небеском простору, где светлост више није чекање већ место у коме се множи наш Лик.

***

Љубав је рука којом додирујемо вечни простор, она је жива бесмртност на нашој души и уздигнуће које нас непрекидно твори преображавајући нашу смрт у живот; љубав све прихвата раширених руку, знајући да се све ствари без обзира на њихов тренутни облик и понашање крећу, градећи смисао као целину, љубав је спремна да пољуби све, чак и ништавност бића, претварајући је на тај начин у искуство из ког ће биће утврдити стубове на којима стоји. Без љубави као свеукупног садржаја свега живог не постоји ништа осим празнине и пустоши у којој је цвеће без мириса, лишће без сунца, а човек без богочовека. С љубављу ми као бића добијамо Лик који никада не умире и отварамо врата неба иза којих извире светлост и што се више приближавамо том месту наша пролазност је све мања, а вечност попут загрљаја греје, дарујући срцу нови дом у коме је крв непрестани ток живота.

***

Само ако се из таме уздигнемо, она постаје искуство које нас учи и обогаћује, само тада она сведочи живо васкрсење и љубав као неуништиву компоненту на којој смисао и даље опстаје као вечна ватра из које се непрекидно рађамо градећи Личност у којој пребива сва врлина нашег бића. Ништа нас толико високо не може попети као непрекидно ослобађање од мрака и приближити нас светлости као простору у коме раст никада не престаје и у коме живот добија благодетни мирис што преображава крв у бесмртну творевину чије протицање осликава вољу сведржеће речи.

***

Жив сам једино у тренуцима када ме љубав исказује, када ме сведочи као што сунце сведочи дан и када се слика небеског плавета преобрази у језик који говори да краја нема, да постоји само бескрајни пород и ослобађање. Такво искуство души поклања спокој и дар опроста који нас уздиже и који нас ствара приближавајући нас Богочовеку. Уздигнуће које тада обитава над мојим сиромаштвом чини да целим својим бићем приступим вечном простору и додирнем га, као јагодицом прста да бих макар на трен осетио укус свевременске живе светлости у којој пребива бесмртни Дух кроз који осећамо радост као круну смисла и као једину могућност избављења од наше Воље и свих страсти које су желеле да се одрекнемо љубави као врлине и божанског простора у коме је мртво и поражено све што чини наш пад, и све док у нама грех умире биће ће се зидати у вечност, и све док подносимо бол те смрти оно ће бити истрајније на путу ка себи и тренутке преображења примати раширених руку са сузом у очима из које капље глас срца, појављујући Реч која је прапочетак.

***

Воли толико да живот осети цело твоје биће, таква љубав твори време што опипава вечност као ветар мирис цвета, таква љубав траје и када слабост нагриза душу, она је кров над нашим срцем, она је тело наше крви и реч у којој пребива обожено Ја.

Молим се да све у мени заћути да бих јасно чуо говор чежње што ме уздиже и преображава, што ме изнова рађа као покајна суза чији је сјај извор светлости са које опрост најбрже пронађе пут да избави душу кад је надвлада мрак.

***

У тренуцима када нам љубав недостаје рађамо се најплодоносније, искуства кроз која тада пролазимо темеље се у срж нашег бића и наше сазревање добија јасну боју, добија лик по коме смо настали и у коме смо једино постојани и живи. Свест о томе да немамо довољно љубави када трагичност бића нагриза душу, извориште је чежње, а чежња је пут који нас води у светлост, чежња је призивање Љубави, она је покајање срца, тренутак када грех умире, а ми се уздижемо изнад понора обогаћени укусом вечности са уверењем да је смрт пролазна попут кише, све што бих могао у том тренутку да кажем своди се на речи што славе живот, своди се на радост и пуноћу, на преображај срца чији откуцаји постају глас што чује небо.

***

Колико могу да праштам толико ме има, а колико се будем одрицао толико ће ме бити. Вечни живот тражи да се заволи све, јер с љубављу ствари нису оно чиме се представљају, својим понашањем и деловањем већ су увек могућност да се уздижемо и коренимо у светлости целим нашим бићем и да на тај начин изградимо живот као простор у коме ћемо свако распеће успети да пољубимо знајући

да је љубав надвладала смрт љубећи је:
Господе, учини моју слабост
подвигом после
ког ће моја крв
постати жива молитва,
непрестана попут
изласка сунца,
на чијем гласу пребива
сав мој вапај
и крст што мери
колико сам жив…

***

Не постоји умирање које љубав није преобразила у искуство од кога се зри, зато љубав и јесте дар, она је непресушни извор живота у оквиру светлости, она је праштање праштања и свет пре света.

Глад за љубављу је покрет који нас води ка вечности, биће једино с љубављу превазилази себе као коначност, као свест и уздиже се до простора у коме може да додирне Живу вечност, тада цело биће заправо постаје крв вечности и једино кроз тај облик остварује слободу и живот уопште јер живот ако не додирује вечност онда је смрт, онда је гола пролазност која нам ствара привид и води нас у понор, пад и учмалост која нас лако убеди да је живот корито празнине.

Љубав надилазећи ништавност учвршћује постојање личности и корени личност у просторе божанског, кроз осећања се то манифестује непрестаном чежњом, непрестаним вапајем који је ништа друго него језик глади, говор наше крви која се обраћа Богу, која тражи своју првобитност и своје порекло зато се чежња и схвата као мимовољна молитва и мимовољни зов за спасењем.

Љубав као садржај у чијем простору једино можемо да остваримо живот не представља само тријумф бесмртности, она је и више од тога, јер љубав има способност да ствара, она није гола одбрана од смрти већ је стваралац живота, стваралац смисла са којим надилазимо стварност, али не тако што је покоравамо већ тако што је осмишљавамо, помажемо јој да се уздигне заједно са нама, јер љубав никог не убија и не уништава, љубав само преображава и враћа ствари и појаве у првобитно стање, а првобитно стање свега јесте Живот, вечни живот.

Љубав нас враћа у првобитно исконско постојање, љубав нас уздиже од нашег палог бића, од наших страсти, тек са љубављу препознајемо пролазност и побеђујемо је, јер је љубав додир живе вечности, додир времена које је неуништиво и које непрекидно светли чекајући наше срце да га нахрани. Бити гладан љубави је бити гладан христоликости и осмишљеног живота који обитава на земљи, а чији је корен дубоко у Небу, такав живот доноси плодове од којих се расте, не само изнад свог бића већ и до оних даљина где чежња бива храбрија у својој намери да биће попне до места у ком блаженство насељава крв.

***

Ако тражиш светлост у себи, тражи је и у другоме, тражи је и пронађи у сваком ближњем, моли се и за његове или њене таме, моли се и за туђе злости да се биће из њих избави, јер зло у чијем год да је срцу оно гризе и ствара велику муку, разбукти страсти толико да човек више ништа не види, тада треба имати довољно љубави, јер само љубав је снага која може да нас уздигне и да нас наведе на опрост, на помоћ другом бићу које се заглавило на свом путу ка осмишљењу. Зато градимо љубав у нама, јер што је она виша наш вид је све јаснији, наш ум је све смиренији, а срце отворено да пригрли сваког, у томе је сва благодет и смисао нашег битисања, у томе је лек свих наших страдања и болести које нас одводе од вечних простора која само што не проговоре од патње за нама.

Љубав је једини постој у коме човек истински влада, са ког истински види и чује, у ком истински осећа. Љубав је једино место где је живот вечан, сва остала места су пролазна и служе нам за спознају светлости, служе нам да нас искушавају и преиспитују нас у нама, служе нам да бисмо препознали наше слабости и шупљине и напослетку оживели сва умирања, што представља суштину творства, јер биће се твори кад оживљава и осмишљава просторе, када је кадро да одговори на постојеће још већим и вишим постојањем.

Плам љубави човека не сагорева, плам љубави је мера ватре која нас чини довољним да не посумњамо, довољним да не одустанемо, довољним да не пристанемо на друге облике постојања која нас одвајају од нашег садржаја. О томе одлучујемо само ми, свесно или несвесно, али ако стално имамо на уму да само Љубав може бити оно чему служимо, онда смо ми целим бићем слободни, онда смо способни да одолевамо, а одолевање је врлина најслободнијих и најљубавнијих бића на земљи. Онај који одолева, он није само учвршћен у себи, он је узидан и у небо и као такав исијава и има моћ да своју доброту безусловно дарује, моћ да ствара свет пружајући му оплемењене облике смисла, оплемењујући тако и себе и откривајући у себи још боја и лепоте које га чине.

***

Патња ме избавља од смрти, враћа ме назад мимо моје воље као да је и она део несвесног, део записа који је дубоко урезан у памћење, а које може да покрене само тренутак под окриљем нечег што прочишћава и што у себи носи снагу Великог опроста. Пут којим идем, чини ми се, саграђен је од подсећања на нешто што већ постоји, или боље рећи враћања, мислим да се сва људска висина и сва светлост налази на дну бића и да се биће на том путу преображава и твори, искуства која тада стиче су сазнања о томе колико је далеко, таква сазнања су спасоносна јер човек њима најпре преобрази рђаву вољу и постане мекши, постане отворенији за себе, ближње и живот као целину, а кроз отворен ум тешко продире мрак и пролазности бивају олако препознате, тако се мир може сачувати на дуже стазе, тако и даље могу остати сведен на само једну жељу: Да Волим више!

***

Стрпљење расветљава нејасне облике живота, зато се и убраја у ред највиших врлина, у корену стрпљења стоји спремност на жртву, ону жртву која је залет ка ускрсењу, која је припрема на ускрсење, да би се то остварило неопходно је да се биће подреди искуствима која га преображавају, а то су најпре дуге ћутње, аскетска служба тишини и одрицање од речи, осим оних које нам откривају ко смо, јер ћутње расклањају таму, оне држе кључ наше светлости и што дуже ћутимо више ћемо се осветљавати и бити ближи нашој прошлости, бити ближи првобитном и исконском постојању и напослетку божанској природи.

***

Патња је стање у коме је биће спознало своју слабост, али истовремено је спознало и пут који га избавља и води ка циљу (ослобађању од страсти), патња се зато може сматрати распећем или временом које наговештава васкрсење, зато она и јесте рађање, а оно за чиме патимо је целина и тај вапај се кроз њу јавља, психолошки би то био процес откривања нашег несвесног, а са духовног аспекта би то био процес позлаћивања нашег Ја, дакле патња је оно што претходи стварању љубави, а љубав је оно што претходи човеку као целини. Молимо се да бисмо издржали тежину патње, молимо се да у том тренутку имамо довољно светлости пред очима да спознамо срж пролазности, јер откривајући њено лице и наличје упознајемо простор из ког исијава вечност.

***

Ако се игде бесмртност може макар наслутити то је онда у оном тренутку када у себи имамо довољно Љубави, када оно за чиме смо вапили постане део нас и када биће које смо творили постане биће које нас рађа, у том бескрајном кретању светлост бива све гушћа, а наше ја обожено. Такав тренутак не припада памћењу које освежава сећање, већ вечности, чија врата може да отвори само љубав виша од претходне, зато се безусловно покоравам чежњи, јер знам да је њен покрет мој корак ка вечном.

***

Мрак је најгушћи у простору између себе кога желим и себе кога имам. На том месту рађа се меланхолија као одговор на немогућност да себе изразим другачије, јер у тим тренуцима подједнако не видим ни љубав, ни празнину: тада је моја трпња пред највећим искушењем, тада је моја ћутња најгласнија, сва моја искуства тада су затрпана и далека толико да их уопште не поседујем нити сећањем могу да их измамим и поново бивам Ништа, враћам се на почетак који ствара утисак да сам на најдаљој тачки сопства. На том месту се твори чежња као одговор на немоћ и моје Ја поново тече кроз исто корито, а моја љубав бива светлија за једну боју, ону, што је крв твори кад зацељује рану.

***

Свест о смрти ми је потребна да бих се непрекидно творио и градио нове облике сопства, али да бих живео и опстао у тим просторима неопходна ми је љубав, неопходан ми је Бог и светлост која рашчлањује мрак, светлост која је изнад мене, светлост способна да продре у моје страдање и да ми каже: реци не својој Вољи, угреј се на сопственим промрзлинима и занеми као дрво које је јесен пресвукла у Ништа, а које и даље опстаје на искуству преображења: на сазнању да је све пролазно осим стварања, на једном таквом сазнању опстаје све(т) на једном таквом искуству Биће се није само родило већ се и даље рађа, чак и док сумња у своју властитост, чак и у тренутку кад мисли да умире нјабрже.

***

Прихватам ништавност, прихватам сва искуства после којих могу да видим ко сам и колико ме има. Ја знам да зрење бића боли до суза, али исто тако знам да после плача бивам рођенији, лакоћа која ме у тим тренуцима обузима и носи, заправо је додир светлости коју имам, сви моји напори и тежње тада се растачу у радост, у звук пред којим се леди празнина, све моје жеље се тада претварају у једну: да свест окујем чежњом и заувек останем на месту где љубав исцељује пукотине.

***

Ствари које се преображавају имају потребу за чистотом, имају потребу за љубављу и савршенством. Природа се преображава јер жели да у њој остане голи живот, зато је у нашим очима она оваплоћење лепоте. Природа изгледа као да непрестано ради на себи, сва њена слобода мора потицати из једног таквог искуства као што је преображење, зато лишће тако достојанствено умире као да поуздано зна шта је вечност.

Аутор текста: Марко Станојевић

фото: Elena Shumilova Photography

Њузлетер претплата

Унесите своју адресу е-поште да бисте се претплатили на наш билтен

Оставите коментар